Srpski književni glasnik, 01. 07. 1907., S. 918

Ер РАЈЕ ФАНИ а Не i ј

СЕСТРА ДОЖКТРУВЕ. 893

Између двеју партија виста, поводом тога се држао један тајни договор, док је девојка, нехатна на шапат при овом расправљању, сањалачки и лагано удешавала меланхоличне акорде разних мелодија.

— Ја мислим, рече ирландски гроф, да се то религиозни позив обелодањује. Некад је и једна од мојих кћери била у томе блаженом стању. Оно почиње расејаношћу која је као предзнак скорих екстаза.

— Не! рече барон, не треба одмах тако измишљати крајности. По мени је то — ћуд. Та деца увек уврте нешто у главу!

— Драги пријатељу, примети маркиза, Маргерита се никад није показала ћудлива. Па онда ви заборављате да она није више дете. Жена је то.

— Е! е! умеша се каноник, ето баш у томе је ствар

— Драги брате, прекиде га доста нагло г-ца Аделфина, мислим, и поред поштовања које вам дугујем, да ћете рећи какву глупост.

— Ипак, ипак, настави свештеник, истину велим. Љубав је узрок једне тешке промене.

Сви једногласно приметише да Маргерита никога није виђала.

— Добро, продужи свештеник, ја и не велим да она воли некога; она мисли на љубав, и то је све. Мени је познато ово прво буђење осећања у срцу невиних девојака. Исповедаоница ме је научила многим стварима које ви можете и не знати. Оно што осећа г-ца Маргерита јесте неодређена жудња о којој говори свети Августин кад вели: „Нисам још волео, али сам волео да волим“.

Сагласише се у том да ће канониково мишљење бити по свој прилици тачно и пређоше на говор о браку. Хотећи сваки да каже своју реч, гласови се у том тренутку помешаше, и Маргерита се прену из свог сањарења. Дошла је к себи баш у тренутку кад је могла да чује овај завршетак разговора између каноника и маркизе: