Srpski književni glasnik

ИЛУЗИЈА ДУГА СЕЋАЊА И НАДЕ.

Та јесен увек ране моје зледи.

Та јесен, ведри дани кад застуде, Тужну ми једну свечаност приреди, Са помпом мојих спомена што блуде Путима старим и кроз сумрак бледи.

Историја славе, полета и пада! Губи се понос, милосрђе, вера, Полет и љубав, и храброст, и нада; Луд ветар мука наше жеље тера Пределом мртвим умрлих балада.

Нама се чини да је било боље, Нама се чини да ће боље бити; А мртво лежи нашег рада поље; Садашњост тупа немаром се кити, А копни полет надања и воље.

Губи се рефлекс велике плејаде К'о јесени ведре један облак бео; Умире понос, снага душе младе; Знамо још само да је живот цео Илузија дуга сећања и наде.

СИМА ПАНДУРОВИЋ.