Srpski književni glasnik

Пи 7 КОСТ 7 Aa wu -

преда

СРПСКИ ЖИВОТ НА КРАЈУ ХУШ ВЕКА. 915

се воља духовнику не исполнн, свагда би свјашченика обвињавали. Подручие и повинование свјашченства подложало е и народ чину монашескому, и моро е монастиру милостиње чинити, парусие и сарандаре давати, коње, волове и краве поклањати.! У селима, особито која су близу монастира, недељом и праздником редко су литургие бивале. По совершении утрење свјашченик народу објави, да литургие у месту неће бити, но сви у монастир на литургију нека иду, а и сам свашченик тамо на литургију ићи намерава. После литургије; а често и пређе отлични људи имућни позову се у монастир на обед, при обеду здравице гостима по реду напијају се, у звона им звоне, докле људе раздраже, да што знатно таи час у новцу положе, или поклонити обешчају. Често се случавало, да у оваковој прилици имућни људи 8 волова плуг и ратара, а неки пар коња поклоне, неки у новцу стотинама и хиљадама прилагали су, само да им име у књигу ктитора напишу. А у томе калуђери весма су вешти; начинили су велику књигу у сомот обложену, у ту књигу ктиторе записивали су, кои е што знатно поклонио, тога име са златним словима. записивали су, менше ктиторе, као парусијаше са цервенима, а нај менше са цернима словима за различие уписивали су. Ову књигу износили би и показивали гостима, и поименце ктиторе, и колико е кои поклонио читали и толковали, каковој отради овај или онај ктитор надати се може. Сви тамо присуствујушчи, овако сподвизаеми, не могу отрећи се, да какав важан дар не учине, или ако му состојание његово не допушча, от серца уздануо би, што име његово тамо написати се не може. Оваковом торжеству често и свјашченик местни присутсвао би, да после у обшчеству на свечари, или коем

ГО) парусији и сарандару најбоље је писао Д. Руварац: „Сарандар и парусија“, „Српски Сиои“, 1903, стр. 116 и. д. Допуна томе чланку је у „Српски Спону“, 1903, стр. 145. H.:P.

DR