Srpski književni glasnik

890 Српски Књижевни Гласник.

сам како ми приђе Ањута Благово; раније је нисам видео у дворници, и сад као да је из земље израсла. Била је у шеширу, под велом, и, као увек, изгледала је, као да је дошла за тренут.

“ — Ја сам јој говорила да не игра, — рече она срдито, одсечно изговарајући сваку реч и румеасћи. — То је лудост! Ви сте били дужни да је задржите!

Брзо приђе Ажогина-мати у краткој кофточки с кратким рукавима, с дуванским пепелом на грудима, ружна и пљосната.

— Пријатељу мој, то је ужасно, — проговори она, ломећи руке, и по обичају, оштро ми гледајући у лице. — То је ужасно. Ваша је сестра у ОМА она је бремена! Одведите је молим вас.

Она је тешко дисала од узбуђења. А у страни су стајале три кћери, такве као она, ружне и пљоснате, и плашљиво су се тискале једна уз другу. Биле су узбуђене, збуњене, баш као да су им мало час у кући ухватили робијаша. Какав призор, како је страшно! А ето ова се уважена породица целог свог живота борила с предрасудама; очигледно, она је сматрала, да су све предрасуде и заблуде човечанства само у три свеће, у броју тринаест, у тешкоме дану-понедеонику !

— Молим вас... молим вас — понављала је госпођа Ажогиних, отежући некако слог изговарајући га као „моо.“ — Моолим вас, одведите је кући.

ХУШ

Мало после, ја и сестра смо ишли улицом. Ја сам је прикривао пешом од свога капута; журили смо се, бирајући споредне улице, где није било фењера, скривајући се од пролазника, и ово је личило на бегство. Она није више плакала, већ ме је гледала сухим очима. До Макарихе, куда сам је водио, било је свега двадесет минута хода, и, чудна ствар, за тако кратко време ми смо успели да се присетимо целог свог живота, о свему смо се разговорили, промислили о свом положају, смислили...