Srpski književni glasnik

Бе

ње 7

ај

ДУ Е У АИ

ПИР Н

о

РА

< Фе“. ар у ем 1= = ЈН. ме К Пи Зи по та 6

Ауе УУ

Ј

и % И

Мој живот. 891

Решили смо, да не можемо више остати у овој ва: роши, и да пређемо ма куда у друго место, кад ја зарадим нешто новаца. У једним кућама већ су спавали, у другим су играли карата; ми смо мрзели ове куће, бојали их се и говорили о изопачености, о грубости што из срца потиче, о ништавилу ових поштованих породица, ових љубитеља драмске уметности, које смо ми тако заплашили, и ја сам питао, у чему су ови глупи, окорели, лењиви, покварени људи бољи од пијаних и сујеверних куриловских сељака, или у чему су бољи од животиња, које се, такође збуне, кад каква случајност наруши једнообразност њихова живота, ограниченог инстинктима. Шта би сад било са сестром, кад би остала да живи код кућер Какве би моралне муке осећала она, разговарајући с оцем, сусрећући се сваки дан с познаницима> Ја сам то замишљао, и ту ми падоше на ум људи, сви познати људи, које су полако гонили са светлости њихови блиски и ро-

_ђени, присетих се измучених паса, што су сишли с ума,

живих врабаца, које деца очерупају, па их баце у воду — и дугог, дугог низа нечујних лаганих патњи, што сам их ја гледао у овој вароши непрестано од самог детињства; и било ми је непојмљиво зашто живи ово шесет хиљада људи, за што читају јеванђеље, за што се моле, за што читају књиге и листове. Какву им је корист донело све то, што се до сад писало и говорило, кад је у њих све онај исти душевни мрак и она иста одвратност према слободи, што је било и пре сто, и пре триста година Предузимач- дрводеља целог свог живота гради куће по вароши, па ипак до саме смрти место „галерија“ говори „галдареја“, тако и ових шесет хиљада људи у читавом низу покољења читају и слушају о истини, о милосрђу и слободи, па ипак до саме смрти лажу од јутра до мрака, муче један другог, а слободе се бојеи мрзе је, као непријатеља.

— Дакле, судба је моја решена, — рече сестра, кад смо дошли кући. — После овога, што се десило, ја се