Srpski književni glasnik

~

НА ИЗМАКУ МАЈА.

Престала звезда небеска да пече, Утрнуо је жар подневља жарка; А кроз танано и промлако вече. Промиче роса, и ветрић што ћарка.

Пун месец; пуно и вече мириса, Што на махове ко бурица суне, Последње круне јасмина и руже, Умиру тихо и лако се круне.

И сипљу мирис заносан и луди,

Кроз хладну зраку месечева жара,

И ја отварам двери својих груди,

Пред Богом који преда мном се ствара:

Боже!.. Је ли то она слика иста Сујете људске и живота ташта, Када се младост невина и чиста У пуној слави са животом прашта...

МилоРАД М. ПЕТРОВИЋ.