Srpski književni glasnik

Мој живот. 893

— Истина је, — пристајао сам ја, и ако сам одлично знао да Маша више нема зашто да се враћа у нашу варош.

— Ја сам се ње силно зажелео те већ нисам могао да себе не обмањујем и старао сам се, да ме други 0о6мањују. Сестра је чекала свога доктора, а ја — Машу и обоје смо непрестано говорили, смејали се и нисмо примећивали, да сметамо Карповној да спава, која је ле. жала у својој соби на пећи и једнако мрмљала:

— Самовар је јутрос зујао, зу-јао! Ох, није на добро, мили моји, није на добро.

Нама нико није долазио, осим писмоноше, који је доносио сестри писма од доктора, и Прокофија, који понекад у вече дође до нас и, ћутећи, погледав на сестру, одлази па у кухињи говори:

— Свако звање треба да памти своју науку, а ко неће то да памти из своје гордости томе јудел.

Он је волео реч „јудел“. Некако — то је било већ између Божића и Богојављења, — кад сам пролазио пијацом, он ме позвао к себи у месарницу и, не пружајћуи ми руку, изјави, да му је нужно да поразговара са мном о некој врло важној ствари. Он је био црвен од мраза и од ракије; крај њега је за тезгом стајао Николка с разбојничким лицем, држећи за дршку окрвављен нож:

— Ја желим да вам изразим своје речи, — поче Прокофије. — Овај догађај не може да буде, јер сами знате, за такву јудол неће људи похвалити ни нас, ни вас. Мамица, најзад, из жалости не може да вам говори непријатности, да се ваша сестрица пресели у други квартир због свога стања, а ја више не желим, јер њено понашање не могу одобрити.

Ја га разумедох те изађох из дућана. Тај дан се ја и сестра преселимо код Роткве. Нисмо имали новаца за кочијаша, те смо ишли пешке; ја сам на леђима носио завежљај с нашим стварима, сестра није имала ничега у "рукама, али се она залихавала, кашљала и једнако пи-

тала, хоћемо ли скоро доћи. (Свршиће се) Антон Чехов. (Превео с руског Синиша С. БУЂЕВАЦ).