Srpski književni glasnik

СВЕТА ЦЕЦИЛИЈА.

Полако и претећи диже се зид облака; ваздух је омаран. Из грла стегнутих од страха цвркућу ласте. Ватре на ледини пушећи се, простиру се по земљи као кадионице.

Ветар дува пољем овса

и њиха бела брезова стабла;

Са зупчастих гребена црних облака непогоде одјекује као труба глас буре,

а одговор даје тамно црвено море;

тужним гласовима певају сестре —

На светом регистру њихових оргуља, брујећи, дубоко и тешко, свира пратњу, Света Цецилија, плава девојка.

На шкриљцу високих облака диже се високо у блажено плаветнило, бео град. Око његових торњева лете сребрни галебови,

Око златних решетки њихових прозора савијају се

високи љиљани, тешки од мириса и росе. Одсјајући шушти златом везена одећа

кроз јасну празничну тишину белих дворана обујмљене главе обиљем плаве косе, приближује се немо господарица ове самсће; Света Цецилија.

Њене руке, уске са кнежевским плавим венама, много су беље од мраморног четвртастог свода. 57

буда о УЗ АЉУМ

УУ ДР

у