Srpski književni glasnik

912 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

хова сваке дужине. Хтели би, без сумње, да сведу сваки род на један тип, по коме би се наши писци послушно управљали. Тако бисмо имали књижевност добро подешену, добро уређену, правилну, — књижевност паметну, здраву, разумну, спасену овом уредбом од опасности индивидуализма, који је, као што се зна у осталом, наш нај. опаснији непријатељ. А шта то спречава да се утврди за сваки од допуштених и признатих облика нека врста званичног програма» Добро знам који би се критичари могли за то окривити.

У нашој књижевној историји има периода кад је овај идеал скоро оствариван. На пример, за време псевдокласицизма. Тада је било традиционалних прописа за састављање једне оде или трагедије. Индивидуалност је била тако скучена да су сви песници писали истим језиком, служили се истим метафорама, неговали исте ре-_ торичне украсе, сликовали непромењено исте речи. Знате ли једну игру која је била у своје време на гласуг Играла се код куће, на селу, кад би се десило рђаво време. Онај ком је било најдосадније прочитао би на глас неколико стихова и запитао унаоколо: ко их је могао написати. Ваљало је, наравно, бирати песнике који имају своју особену физиономију: занимљивост игре састојала се у томе, кад ваш сусед додели Виктору Игу какву Расинову строфу, или Малербу извесан Верленов александринац. Ако сте, играјући ову игру, коју у осталом ја сматрам нешто застарелом, ви случајно господин што чита, не препору“ чујем вам псевдокласике. Они су потпуно без обележја. Пишу стихове који не припадају никоме. И тако су слични међу собом да би и најумешнији критичар био на муци да их разликује једне од других. Никада боље схваћена дисциплина није потчињавала музу правилима дужности. Никад наша књижевност није била мање анархична.

Чинило се да је ред био за навек утврђен, кад гомила дивљака, насрнувши на ову дивно углађену поезију, убаци свуда неред и забуну. Било је то нешто страшно. Праведни Боже, шта се тада није видело Накарадни ко-