Srpski književni glasnik

~

КЊИЖЕВНА АНАРХИЈА. 911

П

Од скора се почело да виче на књижевну анархију. Диван повод да се праска и јечи. А шта стоји иза тога 2 Тон се мења према нарочитој ћуди свакога, али увек остаје иста песма. Испитајмо једном на што се своде декламовања једних и оплакивање других. Скорашње једно дело пружило нам је за то прилику. Наслов му је управо: Књижевна анархија; па,и ако се састоји из низа чланака доста слабо повезаних — што му, у осталом, даје нешто анархичан изглед — предговор барем набраја и развија све доказе којима се оправдава овакав наслов

Све доказер Али, истину говорећи, ја видим само

један. Што писац поменуте књиге зове књижевном анар-

хијом, то није ништа друго до разноврсност дела и талената. А ако се не усуђује, како мислим, да то отворено призна, он одаје овде онде своју основну мисао са невиношћу, којој одмах указујем поштовање. „Човек се осећа, пише Г. Реколен, као какав љубитељ сликарства који је посетио један од наших годишњих Салона. Он је хвалио једну за другом слике које му показиваху (који> без сумње руководитељ његове савести) као најлегше и најзначајније. „Прилична је та слика с мора!“ „Пријатан дом !“. Вратив се кући, љубитељ у своме сећању налази само један хаос од боја. Сличан утисак даје наша савремена књижевност“. На тај начин, ето вам љубитеља слика који би хтео затворити сликарство у један род. Слике с мора, домове или портрете, бар вам оставља избор. Али гледајте да му поштедите мозак, који је врло солидан. Ако му покажете најпре слику с мора, не показујте му после тога дом, јер ће почети да се збуњује; и, ако му после каквог дома покажете још портрет, тај ће модерну уметност назвати архијом.

То исто важи и за књижевност. Ипак не иде се тако далеко да хоће и њу да затворе у један само род. Допушта се

_ утакмица извесних предањем овлашћених родова. Али

жале се што има, у роману или у драми, најразноврснијих облика композиције и стила, и, у песништву, сти-