Srpski književni glasnik

КЊИЖЕВНА АНАРХИЈА. 915

вилима и узоре. „Нашто, говорио је он још од почетка свог рада, изучавати Плаута и Теренција, и требити одломке из Менандра>“ А што се тиче правила, зна се да је за њега „велико правило свију правила“, како је го. ворио, било да „постигне циљ“. Тим се објашњава што је он, између свих песника оног времена, и најпотпунији, и најобилнији, и најистинитији, опште-човечански. Али шта је дакле застарело у једном Расину2 Оно што је класи“ чно, хоћу да кажем: што носи обележје школе. Исти је случај са романтизмом. Оно што је у романтизму било само романшично, у смислу у којем та реч означава школу, изгледа нам лажно и смешно. За романтизмом је дошао натурализам, и натурализам, пошто је проживео доба своје славе, пошто је и он произвео своја узордела, претрпео је, нама на очиглед, крах. Тако бар кажу непријатељи. Али слом натуралистичке школе, пошто он постоји, јесте слом секташког натурализма који је неминовно морао изазвати реакцију. Све школе падају једна за другом, а дела која их подражавају, јесу она која "превазилазе њихов оквир. Нашој књижевности не треба ни нове школе, ни нове формуле; њој требају само оригинални и искрени таленти.

М

Сваки писац има своју нарочиту личност. Уметност, то је човек придодат природи, ћото ада из папштае, или још боље: то је природа преображена у човеку, према ономе како је он види и осећа. Јесам ли рекао да уметник не чини избор у природи, и да је, кад избор изврши, не преиначава -— свесно или не — према особеном правцу свог генијаг Казао сам сасвим обратно. Човек који с: придаје природи није идеалан човек, безличан, и апстрактан тип симболичнога људства; то је један нарочити примерак врсте, са-својим особеним нагонима, својом ћуди, својим укусима и својим способностима. Сви прави уметници преиначавају природу прилагођујући је са својом личношћу. Али друго је нешто прилагодити је себи,

_ пл»