Srpski književni glasnik

916 Српски КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

а друго потчинити је формулама школе. Формуле не само да сужавају област уметности, она потискује и индивидуалан дар. За уметника праве слободе има тек изван школа. И ја без сумње нећу себи противречити желећи да сваки уметник припада једино својој школи. Нема више школа, рекао сам; на исто ће изићи ако сад кажем: колико уметника, толико школа.

Међутим, у таквом стању баш се и налази савремена књижевност. И што је таква, зову је анархичном. Свештеници догматизма нас подсећају на традицију. „Традиција, веле, јесте скуп најдубљих особина једне расе. Она обезбеђује интелектуалну сокидарност нараштаја у току векова. Она одликује цивилизацију од варварства.“ То су доста крупне речи. Знамо какав смисао могу да имају. Да се одржи традиционалан ред, не велим само да би нас осудили на застој, већ би нас вратили уназад у онај велики век у којем је постојала, за веру и политику, као и за књижевност, једна државна доктрина. Извесно, ја знам за права традиције и признајем их. Само нека је не сакате као што су малочас сакатили природу. Традиција коју би неки хтели да наметну, то је званична традиција, самовољна и извештачена традиција, која угушује сваку иницијативу, сваку независност духа, све ради једне тегобне дисциплине и ради мртвога јединства.

Управо они који нас преклињу да останемо верни „духу расе“, дају нам његову најскученију дефиницију. Дух расе није у њиховом катихизму; он је и сувише богат, сувише обилан, и сувише сложен. Пођимо током наше књижевне историје: она нам показује писце тако различите по свом карактеру, по предмету и облику њихових дела, да, чак и кад им признамо сродничка изглед, општа црта којом бисмо их могли окарактерисати не би имала никакво одређено значење. Монтењ је заисти Француз: али Калвин, зар он то није% Босје без сумње јесте: а Волтерг Ја их знам који још оличавају народни дух у Беранжеу; и тад ето Паскала, да само њега помене и, који је постао скоро као крајњи северњак. Оне који се