Srpski književni glasnik

(ОТРГНУТИ ЛИСТОВИ ИЗ ДНЕВННКА ЈЕДНЕ ДЕВОЈКЕ. Е

Недеља је. Решили смо да идемо сви од куће. Ја ћу код једне другарице провести цело по подне,а газдарица, газда и суседи иду у Топчидер. У јесениу пролеће, два пут у години, они се проветравају. То тек није много. Али ја сам се вратила рано, јер моја другарица није била код куће, а код друге, где сам свратила, није ми се свидело друштво. Дакле, вратила сам сеи гурнула окно на кујни и извадила кључ. Осећала сам умор и самоћу и пријатност од обога. Нећу ништа да радим. Не знам колико сам преседела, мислећи. Затим изиђем у ходник. Тихо, неосетно, падао је сутон. Несвесно сам гледала како нека жена чисти рибу код чесме и како вода пршти, како се пуши ђубре иза штале, како два вола, лежећи поред својих кола преживају. Била је запара и осећало се да се у природи нешто кува, а паклени смрад из авлије тровао ме је. Неко тешко, мучно осећање притискало ми је душу, — тако ми увек бива пред кишу. Гледала сам тупо око себе, не знајући да ли што мислим, док одједном...

Шта то би» Свега нестаде и као да дахну ветар, а на стабљици задрхта бели крин и просу мирис, тако затрепери неки чист, небески мио глас, па одмах затим зазвони, зазвуча, затрубе и диже се у небо. Да никад нисам видела небо, ја бих могла да га замислим по лепоти, по висини, по ширини, по округлини и љупкости тога гласа. Песма ми је говорила о пролећу, о ведрини, о осмеху цвећа. Али шта је то, откуд тог Да нисам ја умрла, па то певају анђели» Не, ово пева један глас, један анђео... Па ипак то је рај, ништа друго. Падао је сутон, и ја сам гледала кроз прозор другог спрата у прљаву авлију... МИ откуд сад ово» Могућно је да сам пала с прозора, умрла и ево ме саду рају — то је, ништа друго!.. И одједном преста песма и ја се нађох леђима окренута прозору и упртих очију у завесу на сусеткином

прозору. Сад је све јасно: то је певала она, коју су звали

„несрећом.“ Дакле, она је била ту и певала је, јер је мислила да никог нема ход куће. О, јадна девојко, тим