Srpski književni glasnik

16 Српски Књижевни ГлАСНИК.

позорнице, а Обрадова на лијевој страни; обје су старе, окрхане, покривене мрком, готово иструхлом сламом, изнад којих се повија плавичаст, танак дим. Између Обрадове и Бошкове куће постављена је као нека мала ограда, исплетена од љескова шибља; на њој су вјечито објешене и суше се некакве хаљине. На десној страни позорнице кућа је Станишина, љепша и новија од осталих, чак покривена циглом. Испред ње су нанизани два до три стола и неколико клупа. Главна путања води право поред Станишине куће, па поред малог сеоског извора, гдје низ окраћи, натруо жлијеб тече вода у овеће дрвено корито, и води даље, пресијеца омањи гај, кроз чије се ријетко, младо грање лијепо провиде неке удаљеније куће сеоске. На клупама, пред кућом Станишином, сједи Иван, стражмештар жандарски, са дугачким брковима који му пали по раменима, а до њега, на другој клупи, сједи Аћим, мршаво, усукано момче своско. Обојица пију. Око извора стоје и точе воду у жбанове Госпава и Ружа. Док се вода из жлијеба циједи у жбан, Госпава се раскорачила, подбочила се једном руком о кук и пуши, а Ружа, млада сеоска помодарка, обучена у ново, неукусно искићено одијело. чак са кундурама на ногама, измакла се напријед и кокетно гледа Иванај.

ИВАН. (Точи). Е, хоћеш једну искапити и у моје здравље. Хоћеш !

РУЖА.

Хихи... фала, господине... ИВАН.

Шта 2.. Нећеш, Ружог.. Не желиш, зар, да сам здравг РУЖА.

Хихи... Желим ја... Желим. молимо лијепо, ама...

ГОСПАВА. (Упада) Мало она пије, господине, па се боји да се не опије у твом здрављу. Мене ти понуди вином, ако хоћеш да се та болетива брже испразни.

ИВАН. Не, не... Њу ја хоћу... Она нек пије...

Аћим.

Милостивни господин хоће да напоји Ружу из своје руке. (Ружи). Узми, Ружо... Узми, бона, кад милостивни господин нуди...