Srpski književni glasnik

МОЈ ЖИВОТ. (ПРИЧА ЈЕДНОГ ПАЛАНЧАНИНА). (Крај). ХХ Најзад, дође писмо од Маше. „Мили, добри М. А., — писала је она: — добри,

кротки „анђеле наш“, како вас назива стари молер, праштајте, ја одлазим с оцем у Америку на изложбу. Кроз неколико дана видећу океан — тако далеко од Дубечне, страшно помислити! То је далеко и недохватно, као небо, и ја хоћу тамо, у слободу, ја триумфујем, лудујем, и ви видите, како је нескладно моје писмо. Мили, добри мој, дајте ми слободу, што брже искидајте конац, који се још држи, свезујући мене и вас. То, што сам ја срела и познала вас, било је небесни зрак, који је озаравао мој живот; али то, што сам постала ваша жена, било је по. грешка, ви то разумете, и мени је сад тешко сазчавајући грешку, и ја вас на коленима молим, великодушни пријатељу, да што пре до одласка мог на океан телеграфишете, да пристајете исправити нашу заједничку погрешку, скинути овај једини камен с мојих крила, и мој отац, који ће на себе узети сав труд, обећава ми да вас неће одвише оптерећавати формалностима. И тако, слободна на све четири странег Да:

„Будите срећни, и нека вас благослови Бог; опростите мени грешној.

„Жива сам и здрава. Расипам паре, чиним многе глупости и сваког тренутка захваљујем Богу, што овако