Srpski književni glasnik

ПР ЧИНИ ЗР-_

32 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

луда жена, као ја, нема деце. Певам и имам успеха, али ја сад не идем на уживање не, у своје пристаниште, своју ћелију, ја сад одлазим у мир. Цар Давид је имао прстен с натписом: „све пролази.“ Кад обузме човека туга, од тих речи постане весео, а кад је весео, растужи се. И ја сам завела за себе такав прстен с европским словима, и та ме амајлија уздржава да се не заносим. Све про: лази, проћи ће и живот, значи ништа није потребно. Или је потребна једино само свест о слободи, јер, кад је човек слободан, онда му ништа, ништа није потребно. Искидајте кончић. Вас и сестру снажно грлим. Опростите и заборавите вашу М.“

Сестра је лежала у једној соби, Ротква, који је опет био болестан, у другој соби. Управо у оно време, кад сам добио ово писмо, сестра је тихо прошла ка молеру, села је крај њега и почела читати. Она му је сваки дан читала Островског или Гогоља, и он је слушао, гледајући у једну тачку, не смејући се, климајући главом, и понекад је мрмљао за себе:

— Све може бити! Све може бити!

Ако сеу причи представљало нешто ружно, безобразно, он би говорио као злурадо, додирујући књигу прстом:

— Гле ти, како она лаже! Гле ти, шта ради лаж!

Приче су га привлачиле и садржином, и моралом, и својим сложеним вештим склопом, и он се дивио њему, никад не називајући њега по презимену.

— Како је он то све вешто удесио!

Сад је сестра тихо прочитала једну страну и није могла више: није имала гласа. Ротква је узе за руку и, мичући сухим уснама, рече једва чујно, промуклим гласом:

— Душа је праведникова бела и глатка, као креда, а грешникова, као пловућак. Душа је праведникова светли фирнајз, а грешникова — слама црна. Ваља се трудити, ваља се патити, ваља боловати, — настављао је он: — који се човек не труди и не пати, тај неће имати царство небесно. Тешко, тешко ситима, тешко силнима,