Srpski književni glasnik, 01. 01. 1910., S. 36

НАШ УЧИТЕЉ ЧЕТВРТОГ РАЗРЕДА. 15

није никада преврела. Мати је знала за то, то ју је болело, али је већ била исцрпла сва заоколишења поро: дичне дипломатије, како да кћери прво до знања стави каквог новог просца и како да припреми у ћуди своје ћерке барем једно трпљиво расположење према новој прилици. Мати је сада много плакала и због живе ћери, примећујући, како је рођена кћи презире. Јер, чим би кукавна госпођа Наталија и почела: — ја знам, да си ти моје паметно дете, али видиш, не може се ипак мимо свет, и — напослетку, то је од Бога; видиш, каже ми јуче тетка Ната, да један красан млад човек и на свом месту...

— Ћути, остави ме на миру са тим бапским про: водаџисањем. Ја, ако хоћу да се удам, удаћу се, како ја и кад ја хоћу! — викнула би дрхћућим гласом Владислава и гордо би устала и отишла у своју собу, да гризе рубац у бесноме смеху или плачу.

Мати је само опуштала руке, а мужу о целој ствари ни рећи није смела рећи. Он је давао новац, ручавао, читао, калемио воће и ишао у школу.

Такав је живот текао у Чутуковићевој кући; барем се тако говорило у граду. А Мита, чија се башта сучељава са учитељовом, прича, да се он често завуче међу дренкове чокотове до тарабе и види, како се затресну стаклена врата од ходника, а мирна, права Владислава, гризући се за усне, трчи преко степеница у сеницу на дну баште и ту се баца преко храстовога стола и само јој се леђа тресу, па кад јој приђе мати, она је ни не погледа. — Бежи, бежи, свему сте ви криви. Хтели сте да вам будем играчка и дика у кући и утеха за оне гробове, а сад се кајете, па бисте ме због своје савести, да гурнете у мрак. Нећу, нећу. Хоћу да гинем ту, пред вашим очима. Да гледате, шта сте учинили од вашег слатког мезимчета !

А наиђе ли отац, она би скочила, гладила, чупаве прамове око ушију и очију, и, грискајући ластар, певушила какву веселу песму.

(Свршиће се). Вељко ПЕТРОВИЋ.