Srpski književni glasnik

(О исЕЉАВАЊУ БОСАНСКИХ МУХАМЕДАНАЦА. 907 вају; имају да издрже целу ноћ и цео дан, док приспеју у Солун. Дубоко сажаљење изазивају и жене. Има већ више од два месеца како их возови непрекидно носе и нико их овде и никаквим разлозима не може зауставити. Они на крају крајева одговарају: све ће се из Босне иселити.

Изгледа да се ни студијама ни размишљањем не може добити тако дубок и свеж утисак о томе шта може да значи вера и како може да буде неизмеран њен утицај, као разговарајући с тим босанским исељеницима. Сва друга им је осећања уништила и искоренила. Ни најмање не помаже то што говоре нашим језиком. Нема скоро ни трага од осећања да су они с нама народна целина. Ако им то поменете, јасно увидите како је то од њихове свести бесконачно далеко; онако исто далеко као што је блиско и јасно да су због вере исто што и Турци. Ја сам у њиховим главама могао запазити осим тога само још једно осећање: мржњу на странце који су у Босну дошли. Иду дакле у далеку и сасвим туђу земљу са заблудом да су Турци, једном од највећих заблуда што их је икад један народ имао, и са мржњом, немоћном и неактивном мржњом на завојевача. С више лудости и очајања није могућно своју земљу оставити.

2. Ови босански мухаџири ће наћи своје саплеменике, раније исељене не само по европској, већ и по азијској Турској. Последњи су махом они што су се први после Окупације одселили. Има их у Малој Азији (Анадолу) у већим масама од Смирне до Ески-Шехера, нарочито око Брусе. Чине мухаџирске махале по варошима и варошицама и цела села, и нека се зову Боснакеј. Ја сам био у Бруси и суседним областима у лето 1905 године и сазнао сам ово о утицају нове земље и прилика на босанске мухаџире.

Одмах после досељења су многи изумрли, неке целе породице. Рачунају да их је за првих пет година по досељењу око 3 помрло, нарочито деце. То није тешко објаснити. Велика је разлика, нарочито климска, између зелене и шумовите Босне, која је скоро цела под свежим