Srpski književni glasnik

908 Српски Књижевни ГЛАСНИК. планинским ваздухом, пребогата изворима и текућом водом, и између спрљене Мале Азије, суве климе, с ретким рекама и изворима. Кад се босански мухамеданци у масама пренесу и трансплантирају у Малу Азију, они морају изумирати. Само ће оно остати у животу што је најјаче и што се може прилагодити новој средини. Али ћеи њихово потомство још изумирати, јер је организам 6осанских мухаџира, њихова крв и њихове ћелије, и наслеђењем удешен за климу Босне, не Мале Азије.

Оно што је било остало у животу дубоко је незадовољно. Старци нису могли научити турскога језика. Где их је више заједно још се међу собом разговарају, и вену и чезну за својом земљом. Овде се тек осете да су странци, да нису Турци и да с Турцима, осим вере, немају ничега заједничког. Причали су ми босански мухаџири, који су као младићи дошли у Малу Азију и онако научили турски као што прост човек, који се потуца по Аустрији или Немачкој научи немачки, да сваки Османлија позна од прве речи да су странци и да се с њима као са странцима понаша. Деца, тамо рођена, науче турски, али, не ретко, има случајева да не науче добро српски или забораве и тешко се споразумевају са својим ро-· дитељима. Са поколењима ће од њих постати праве Османлије.

Једно вече су били код мене ради разговора важнији босански мухаџири из Брусе. Било је тешко гледати те опале и оронуле људе, махом представнике неколико најпознатијих и најсилнијих босанских породица. Сви су се само тужили и кајали, што су напустили своју земљу, али су се тиме бранили што се под „Швабом“ није могло да издржи. Осећа се како је код бегова главни мотив за исељавање била она сујета, која се сматра за увређену, јер је у Босни нестало старих прилика. Није им на памет падало да није беговски и господски волети своју земљу само онда кад се у њој може господа. рити, и напустити је и њу и свој народ, чим се осете