Srpski književni glasnik

938 Српски Књижевни ГЛАСНИК. као идола сунце на истоку, и да је сва несрећна и убијена кад, као тешка болесница, не може да изврши свој хаџилук мору и сунцу (Јелка); његов се доктор Марио осећа једно и исто са свима пеисажима у којима је тако много уживао (Запад); његов Иво Полић, кад је крај мора, налази све што му треба: радост, срећу и утеху, и осећа „у себи зедах васељене, из које је он никнуо, ослушкујући шапат њених бића“ (За Крухом); за једну своју личност сам Ћипико каже:... „и као што је море долазило све то мркије боје, тако се чинило да се и њена душа у њему толико одразује“; за Даринкина осећања, на пример у једном лепом пеисажу, Ћипико ће рећи:... „У неизмерну простору, обавиту и испуњену плаветнилом и морем, осјећала се пуним и једрим зрнцем васионе“ (На Мору), и самој ораници и дрвећу даће овакав пантеистички карактер: „Пуста прекопана земља, лежала је мирно. Одмараше се од летње спарине и јесењег плода. По сриједи уздуж гребље, на насађеном низу стабала, не привијају се гране к земљи као у јесени, већ голи подрезани обранци укочено стрче к небу, као да траже од тамо снаге и живота, за настајни раст“. (Запад); а један пеисаж овако ће да градира и, на крају, поентира: „Грожђе је дозријело; трњине потамниле; жељуд набрекао; мањиге поцрвенеле; жито се пожело; трава осушила; рузмарин оцвао; живина се ојачала; море и небо гануло, а човјек се уозбиљио. Све се спремало да отпочинс, па да наново оживи“.

Но, његов пантеизам, има још неке особине. Тамо, крај мора, у великој борби копна са морем, крај великих планина и у атмосфери бура, пантеизам једнога писца има уза се и ове атрибуте: мистичан, фаталистичан и, ако хоћете, религиозан. Крај велике природе, добијају се осећања јачине, моћности и узвишености, пред којима се људски разум осећа разочаран, и прво осећање које побеђује сва остала то је осећање интелектуалне резигнације које води мистицизму, фатализму и религији. Али и у овоме случају, као и свима осталим, Ћипико