Srpski književni glasnik

972 Српски Књижевни Гласник.

„Летопис Матице Српске“ за Војводину. Али се уредник оградио од тога. После, да то буде, „Југ“ не би смео искључити књижевне радове уопште, а нарочито не радове далматинских књижевника, а он је то учинио; и морао би имати прегледе о појавама у Далмацији опширно вођене, и белешке о књижевним и друштвеним приликама у осталим крајевима Српства и Хрватства, а он тога нема. Међутим такав један часопис чека на покретаче, и потреба за таквим часописом осећа се од престанка „Срђа“. „Југ“, дакле, нема тај карактер ни по намери свог уредника, ни по своме садржају у изишлим бро јевима.

По томе што је свака белетристика искључена из

часописа, могао би имати обележје научног часописа. Само, то би био научни часопис, најблаже речено, другог "или трећег реда, а неким прилозима не би тада било места у њему. У осталом, узалуд тражимо између етикета које се могу ставити на остале часописе једну етикету за „Југ“. То није ни модерни часопис, ни научни часопис, ни ревија. У томе је оригиналност овог новог листа. Само, нама се не чини да је новина добро замишљена, јер је замишљена као говорница једног човека, иначе одличног, али на коју се могу попети и они који је нарочито не траже и они који не би требало да говоре. И та говорница није потребна. Не кажемо тиме да сви прилози у „Југу“ не вреде. „Хрватство и Југословенство у Култури“ од Г. Марјановића и „Доситеј Обрадовић у Далмацији“ од Г. Др. Ђ. Шурмина заслужују много части; затим, ту је истакнуто за нас у Србији драгоцено признање да Срби у питању српско-хрватског јединства нису шовинисти; врло трезвена су расуђивања о пуном остварењу идеје о културном уједињењу Хрвата са Србима. Најзад, „Југ“ је умео да тачно говори о неколиким по јавама у српској књижевности. Све су то неспорне добити, М, ако се не може рећи да „Југ“ има какав нарочити програм и да га остварује, — може се рећи да у њему има добрих прилога. Само, ако се добро загледа шта је то што је у „Југу“ добро, видеће се да је то управо један део програма „Савременика“, часописа „Друштва Хрватских Књижевника“, који „Савременик“ успешно обрађује и испуњује. (О продаји хрватске књиге,

о хрватском казалишту, о Мештровићу и Друштву Умјет-_

ности, о Изложби у Риму). А то никако не може, у данашњим приликама српско-хрватског народа, оправдати