Srpski književni glasnik

Књижевни ПРЕГЛЕД. 939

би критички испитати сам текст, одредити чега има позајмљеног, чега има подражаваног. Пре но што се пише о једном писцу какав је он, треба пре свега видети шта је у њему туђе, а шта његово, и према томе само његовом одређивати његову духовну и душевну особеност. Познато је већ да код Његоша има већих трагова читања из Держевина и Ламартина. Ваљало би исто тако тачно одредити у колико је Милтонов Изгубљени Рај послужио за углед Лучи Микрокозма, Г. Велимировић је у главном писао о религији Његошевој према том делу, за које још није није дефинитивно расправљено колико има туђег, а то се тако не ради. (Узгред буди речено, он Лучу Микрокозма не наводи према оригиналном издању, и отуда извесна одступања од Његошева текста).

Религија ГЂегошева је једна лепо написана књига. У њој има широке и топле речитости, врло хармоничне и течне, али која више подсећа на предикаоницу но на катедру или трибину. Г. Велимировић има књижевног образовања, и он то хотимично показује. Његова украшена, цвећем посута речитост подсећа на предике језунита ХУП века, који су први на црквену проповедницу донели реторску орнаментику и световне ефекте. Речитост Г. Велимировића не даје осећај мрачног и тужног хришћанског аскетизма, бледог и мршавог Христа који се крвави на крсту, првих верника у хаљинама од суре кострети, чије лице је од постова постало жуто као восак, и који шибају до крви своје испосничке скелете; његова сјајна и китњаста речитост подсећа на раскошни католички олтар у месецу мају, сав окићен цвећем, под моћним брујањем оргуља, и у блеску злата и рујне светлости. Његова таласава, музикална, заводљива фраза мање утиче на дух а више на душу, она кроз уво улази у човека, и зато Г. Велимировић као црквени беседник мора да има успеха, нарочито код жена.

Г. Велимировић је рођен ретор, и он мало злоупотребљује те своје способности. Мма код њега сувише