Srpski književni glasnik

Позоришни ПРЕГЛЕД. 945

сто до врха прстзју“. Чика Лебонар је добричина и кад говори, и кад иде, и кад седне, и кад пребаци ногу преко ноге (и како пребаци), и кад прекрсти руке, и кад извади сат из џепа, и кад гледа у сат, и кад брише лулу, и кад трља руке, и кад гледа, најзад, и кад ћути. Идући даље и тражећи нијансе, — он и њих налази. Узмимо само један однос из те комедије; однос према сину и кћери; према сину који му је жена донела „у греху“, и који то не зна (а и жена мисли да Лебонар то не зна), и према кћери из свог брака. Г. Силвен тај однос бележи са пуно нианса. У сценама очинска нежности; он је, добричина као што је, нежан према обома; али, док се, према кћери, види и осећа искрена нежност и топлота, према сину се види тешка и намештена неж ност која се изражава само спољним знацима. То се нарочито лепо види у сцени кад их обојс загрли и пољуби. Загрливши их рукама, и прислонивши им образе на своје, Г. Силвен је имао два образа, и два ока, и две врсте тепања: за сина и кђер, за туђег сина и своју кћер: за туђег сина гест на лицу и дискретно намештену нежност, и такво исто тепање, и такав исти поглед, за кћер прави израз блаженства, нежности, и срећан очински поглед. Али, — ја сам све то само видео, а нисам осетио. Г. Силвен је професор. Г. Силвен зна да глуми. Г. Силвенова је глума „озго“, а не, као права глума, глума „оздо“: теоријска и књишка, а не дракшична и из живота. Кад диже руку, Г. Силвен диже руку; кад му, у узбуђењу, дрхте прсти, он чини да му прсти дрхте; кад, у гневу, подигне руку изнад главе, и рашири прсте, и исколачи очи, и крикне, он то изводи онако како зна да треба да изводи, како је учио, и како је друге учио. Г. Силвен је професор. Ја сам га видео; али, осетио га нисам.

Госпођа Силвен је нешто друго. Она је нешто сасвим неодређено. Она није професор. Али, није ни она нешто замашније, ни дубље. Да је професор, ми бисмо

60