Srpski književni glasnik

948 Српски Књижевни Гласник. јасно говоре о томе. И то не театрална „Славија“ од Ј. Маринковића него „Поречко моме“ од П. К. Божинског. Ова силна песма за мушки хор није јуче написана. Има већ неколико година како је компонована и до сада се ниједно певачко друштво није усудило да је узме у програм, јер има готово несавладљивих тешкоћа. И не припада велико признање мушкоме хору наших богослова само зато што је у највише случајева готово потпуно успео да одговори огромним захтевима композитора, него још више: што је први запевао ову дубоку песму, пуну стила и специфично националне наше уметничке снаге. Она је дело наших дана, до сада нечувено, она је представник нове музичке културе у нас, и њу су тако одушљено прихватили у Богословији. Тиме је тај вредни хор показао да хоће да помогне нашој композиторској омладини у припремању земљишта за Онога који тек има да дође, али који ће, када дође, својом снагом, попут Грига, Сметане, Сибелиуса, Бородина или Римског-Корсакова, да изједначи српску музичку културу са европском.

Од црквених композиција мешовити хор је певао Тропар Св. Сави од Ст. Мокрањца и „Тебе одћицагоса“ од истога композитора (Г. Мокрањац је сам дириговао ову пијесу), једно просто, али у својој простоти велико „Достонно“ од Ребиксва и више ефектан него духовит и складно израђен Концерт од Лирина „Услиши господи“. Мушки хор је заиста сјајно извео Смоленскога Орана“:

Што ми се те вечери у музичко-техничком погледу највише допало, то је она простота и неизвештаченост у певању. Све је било природно; и местимичне несигурности се за то нису истицале, јер није пре њих било рафинерија и губљења у ситне и детаљне прецизности. Нигде није било динамичких ефеката ради динамичких ефеката, него су они увек били у служби композицији и доприносили добром и логичном утиску. Тиме је ин-