Srpski književni glasnik

УМЕТНИЧКИ ПРЕГЛЕД. | 951

таксе; тако се и певање не може научити само из теорије о. њему. Пракса чини све. Жива реч је код језика најважнија, у музици је — тон. Тон се мора чути и тон се мора извести. Шта вреди рећи детету да је терца велика или мала и натерати га да набуба то и каже: с-е је велика а с-е5 је мала терца, кад оно не уме то и да одпева. Теорија музике иде упоредо са певањем и није најглавнији део наставе. Она је помоћник, али не и главни фактор. У Богословији се тако ради и — успех смо видели. Али, и то треба имати на уму, у Богословији се не предаје виолина, ма да је у њој наставник Г. Зорко, један од најбољих виолиниста код нас.

Стање је заиста несносно и да нема директора, а они су у Београду, који хоће из човекољубља да помогну својим наставницима певања и тиме да им даду воље, не би се баш ништа могло у томе правцу у гимназијама урадити. МИ многи од наших композитора, који мора да буде наставник у гимназији, јер се од композиције у Српству не живи, мора да пропадне под оваквим околностима. Гимназијске учионице, ако настава певања не постане обавезна, убиће и последњу клицу идеализма и способности многоме од наших музичара. И није само потребно реформисати наставу певања у гимназији за то што је нашој омладини заиста потребно да се и музички развије, да би у њој добили публику која ће подићи и одржати музику нашу, него још и више: што је грехи грозна неправда излагати наше уметнике сигурној пропасти. Мештровић је данас велики не само зато што је Мештровић, него и зато што није наставник цртања ни у једној гимназији. Ми немамо примера, али други народи их имају: да велики музичари никад нису били наставници у гимназијама.

Али ово је тако важно и судбоносно питање да није довољно овако узгред о њему говорити. Ја сам додирнуо свега два момента, а има их неколико десетина пута по два које треба истаћи и привести у дело. За сада само оволико, а ускоро ће бити прилике да се и која

~