Srpski književni glasnik
24
Српски Књижевни ГЛАСНИК.
Нек' божја искра светли у човеку,
Ал' тек да боље сагледа над собом
Бескрајну, вечну пучину далеку
И своју сенку над безданим гробом, Те свака зрака на хиљаду страна Хиљаду нових нек му зада рана.
У срцу ће се његовом излећи Паклене страсти к,о сплетови змија, И пламеним ће жаокама пећи
Све што у срцу пожудно упија,
И пиће вечно крв из себе сама
И гушиће се у својим сузама.
И тако саздан нек' живи од тада, Нек' вечно пада и вечно се диже, Нек' вечно сумња и вечно се нада, Нек' небу стреми, а по блату гмиже, У злу и страху нек" пати и страда, Срам мога срама и јад мога јада.
Милош ПЕРОВИЋ.
Веј Ири
„У славу једног лијепог сна“. Осјећам у сред грмља како нас загрљене овија хитно неки талас плахи и меки и свјежи, како нас љупко дирне ко миришљава плима прстића што у цвјећу у ноћи непрозирне, препуни заборава, спаваху кб што спава пуповље мирте мирне,
и бјежи,