Srpski književni glasnik

Ч бије ко 5 93

ПЕОВУВОК,

И Господ рече:

Створићу човека Из моје земље, по обличју моме, Да живи са мном од века до века, Вечан у моме крилу вечитоме, И да на земљи мојој господари, Да владар буда свих бића и ствари.

У душу ћу му једну искру дати Од моје душе, да у њему гори К'о свети пламен, и тада ће знати Да свемогућа реч га моја створи, И да је везан за небеса плава

И отргнут му прах од заборава.

Удахнућу му својим дахом тајним Прам један топли од љубави моје, ИМ сва у мени бића што постоје Везаћу са њим везама бескрајним, И свет ће цео у срцу му бити

И цео свет ће срцем испунити.

И благословен тако нек' од тада, Вечан и срећан са мном и у мени, Живи на земљи и на земљи влада, Велики човек, моћни, божанствени, Далеко од зла, далеко од страха, Плам мога плама и дах мога даха.

Сатана рече:

Човек нека буде, Ал' моја злоба када га прокуне: Плод нек' је вечан са његове груде, Ал' стабло вечно нека у њој труне, Нека му хладна земља буде мати, И опет у њу нека се поврати.