Srpski književni glasnik

Српски Књижевни ГЛАСНИК.

пуна мириса љупких красног цвјећа и тјела расула и расплела,

и лавори лако,

ил' жамори, жагори живо, ил жедно

жубори,

вихори, говори

души кад и кад

ко плима пољубаца

што у твом младом гласу навире с причом топлом о љубави што не мре никад, никад...

Да л' чујеш» Шуми!..

Но преста !

Негдје далеко

умилно забруја нешто, можда се вал то буди први и пјени и грца

и чежњиво зове

валове

нове

ко срце срца, —

и крај нас

запирка, заструја, заврши попут невидљиве крви тише и тише,

па стаде!

О, слушај, слушај! Већ с нова све жубори, шумори, бруји, и — хуји!

Хуји, о, драга, хуји

ко пјесма коју славуји пјеваху разблудни неки

у празник цвјећа меки, ко зна гдје!“