Srpski književni glasnik

~, “ б у

ВЈЕТАР. 27 Хуји кроз лишће лако, кроз пуповље промлако, кроз руже небројене

што ко лампаде ситне

на цвјетној служби наше љубави Април мали, прољетни друг наш, пали, хуји у грању силном

и у твом скуту свилном, кроз топле ти рукаве, кроз увојке убаве

што око гласне главе твоје се њишу, плаве

ко чашке лелујаве цвјетова неких златних,

у које сву красоту мирисе, злата жива прољетног јутра овог вјечна љепота слива!

И трава је свака ко струна нека звучна и пуна;

и грана је свака ко бајна сиринга коју тајна

њедра пуне плахом

душом и бескрајним дахом; и лист је сваки ко усна зелена, мала што пјева.

И мени се чини ко да се скрио сред грана цвјетни' неки свјет шумски, сретни, и плиме корнамуза,

и шуме позауна,

и хорови далеки

пјесника неких жедних

и љепотица чедних! Пођимо тамо, драга!

И ти си отуд, свјежа, рођена из мог красног санка и шумора страсног