Srpski književni glasnik
~, “ б у
ВЈЕТАР. 27 Хуји кроз лишће лако, кроз пуповље промлако, кроз руже небројене
што ко лампаде ситне
на цвјетној служби наше љубави Април мали, прољетни друг наш, пали, хуји у грању силном
и у твом скуту свилном, кроз топле ти рукаве, кроз увојке убаве
што око гласне главе твоје се њишу, плаве
ко чашке лелујаве цвјетова неких златних,
у које сву красоту мирисе, злата жива прољетног јутра овог вјечна љепота слива!
И трава је свака ко струна нека звучна и пуна;
и грана је свака ко бајна сиринга коју тајна
њедра пуне плахом
душом и бескрајним дахом; и лист је сваки ко усна зелена, мала што пјева.
И мени се чини ко да се скрио сред грана цвјетни' неки свјет шумски, сретни, и плиме корнамуза,
и шуме позауна,
и хорови далеки
пјесника неких жедних
и љепотица чедних! Пођимо тамо, драга!
И ти си отуд, свјежа, рођена из мог красног санка и шумора страсног