Srpski književni glasnik

910 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

Ваша срца бјеху зима што све дави

И прождире као проваљена јама...

Ми у њима љето доносимо вама,

Гдје свјетлила трепте и видици плави...

Знаш ли Пет вјекова, уз грактање врана,

Ви за сестре наше ковасте ханџаре...

Ми камење драго, сјај и адиђаре, у Носимо им, ево, за вјенчаног дана ..

Гледај! Ова земља ниђе бразде нема.. Она у раздрту дршће одијелу...

Ми ћемо је, беже, обући цијелу

У класове пуне златних дијадема...

У њој нам је никб први царски ловор... Па и ти си само њеног стабла грана Њезина су њедра била твоја храна,

И твој говор то је наших дједа говор...

Па прегори мртву славу турских хорда, Под ловором љепшим Вардар гледа на те!.. Беже! Шенлук чини!... Уз наше гранате, Нека јекне твоја кубурлија горда !...

· Мостар. Алекса ШАНТИЋ.

РАДЕЋИ ЦИЕ

С првим жутим лишћем и они су пали Јесени ове у дан какав мокри,

На пољима хладним која страшно зали. Крв, киша, а трупље засеја и покри.

Доносе их редом с далеких равница Оборене мачем у борби и лому. Носила се нижу. Препланула лица, Наши пали борци враћају се дому.