Srpski književni glasnik

При ву

РАЊЕНИЦИ. 911

Црна маса света око њих се тиска, У сумрак, кроз светлост светиљака белу. Заборав је, можда, будућност им блиска ! Опружене, неме, у суром шињелу,

Под ранама које сажижу и пеку, У праху и крви, с клонулошћу благом, Са очима мутним без суза што теку, Доносе их тужно завичају драгом.

.' Колико су ретка осећања што се У срцима свију неумитно буде, Кад света што гледа како их сад носе, Те просте хероје, те велике људе,

Што су мирно своја оставили рата, Огњишта и куће, и нејач, и жене, И чија црвена топла крв је пала По земљама што су сузом заливене !

Отишли су мирно, не знајући куда, Прошли преко поља, кланаца и гора, И орлове наше проносили свуда

Од прагова својих до далеких мора.

Побијена децо наше земље здраве, Ви сте спасли наше драге, наше миле, Попадали гордо ради наше славе

На домаку бесне, неумитне силе.

Сад вас носе тужно, а нико вас неће Спомињати некад, колевко уздања ! ј На носила ваша бацају сад цвеће Последњи и први знак општег признања.

Проносе их тужно, побијене лаве, Кроз невесо сумрак, расплакан и бео, Крваве јунаке, без награде, славе; А трагична језа свет пролази цео.

Демир-Капија. ј Сима ПАНДУРОВИЋ.