Srpski književni glasnik

%

НОЋНЕ БОРБЕ. 103

НОЋНЕ БОРБЕ.

(Из НЕШТАМПАНИХ „ТРЕНУТАКА“).

Сву ноћ се о мене отимаху страсти, Док фијуком ветар гоњаше духове,

Као да у мрачне поноре ме зове

Глас демона. Разум немађаше власти Над сликама дивљим што ствара осама, Нити међа беше безумним жељама.

Преко опустелих поља и брегова Месечину мртву ветар је титрао.

И к'о одјек ббдних, фантастичних снова Уздах се из груди мојих у ноћ крао. Нигде једног зрачка да души посветли, А већ ено зору објављују петли !

Но кроз капке тешке светлост не продире. У јецања моји уздаси прелазе.

Море искушења све шире и шире

А обале нигде, нити ама стазе :

На пучини; и кад ветар капке хуком Затресе, душа се одзове јауком.

О много је ноћи пролазило тако, Па јутро суморно стизало досадно, И дан протицао бесплодно и јадно, И опет, из тиха, подмукло и лако, Вече спуштало се глухо из далека, Као паук што у мрежи жртву чека.

Вребала је поноћ у пустој самоћи Притајеном снагом наслућених сласти Мој високи триумф савладаних страсти, И стизала бура удвојеном моћи. Копнела је младост у те жарке часе,

И животом штурим судба титрала се.