Srpski književni glasnik

102 Српски Књижевни ГЛАСНИК. бледе. Гризла је доњу усницу. — Ви сте ми толико учинили, да сам и ја дужна учинити оно што ви хоћете. — Дужна

сам испунити вашу жељу. Ја ћу рећи мами... размислићу. Ево и ње, у осталом.

Заиста, Г ђа Ленора се показа на вратима, што воде из куће у башту: нестрпљење је мучило, није могла више да издржи. По њеном рачуну, Сањин је већ одавно свршио објашњење са Ђемом — и ако њихов разговор није трајао више од четврт часа. - Е

— Не, не, не, Бога ради, не говорите јој ништа —

журно, готово уплашено изговори Сањин. — Причекајте...

рећи ћу вам, написаћу вам... а ви дотле не решавајте ништа... причекајте... |

Он стеже Ђемину руку, скочи с клупе, и, на велико изненађење Г-ђе Леноре, протрча испред ње, уздижући лако шешир, промрмља нешто неразумљиво — нестаде га.

Она приђе кћери.

— Реци ми, молим те, Ђема... Ова се лиже од једном

и загрли мајку. — Мила мама, да ли можете да причекате мало, врло мало... до сутраг Можетег Али с тим да до сутра — ни једне речи... Ах!....

И светле, изненадне сузе, чак и за њу неочекиване, грунуше јој низ образе. То још више зачуди Г-ђу Леноре, јер израз Њемина лица не беше ни мало тужан, напротив, радостан. — Шта ти је» — упита она. — Ти никад не плачеш, и одједном...

— Ништа, мама, ништа! Само причекајте! Обе треба да причекамо. Не питајте ништа до сутра — него хајдете да требимо вишње, док сунце није зашло.

— Али, хоћеш ли бити паметна

— (О, ја сам веома паметна! — Ђема климну значајно главом. Држећи вишње високо, пред поруменелим лицем, она их је везивала у мале ките. Сузе своје није брисала: осушиле су се саме.

(Наставиће се.)

ИВАН ТУРГЕЊЕВ. (Са руског 0. Г.).

РУМ

| | 3