Srpski književni glasnik

а

Мостар.

ЈАБУЧИЛЉО: 105

Тамо, где Царских двора плоче стоје, Силан да опет захрже у жару...

И, копајући ногом,. с гриве свој Сјајне звијезде поспе по Вардару...

АЛЕКСА ШАНТИЋ.

ОСВЕТНА КАНЦОНА.

Побфднуо пђенб пор ! Мољасмо : „Горе, горе, из пећина што хукте, из урвина што зјапећи пријете, из гудура што слукте, из брина што се оре, о, горе наше, горе пуне свете, величанствене сјете и поносите слутње, ђе оста бат корака честитијех јунака, ђе кроз богазе тутње као змајице пуне мучне љутње поносне пјесме наше, ђе жалан Марко живет проклињаше пет печалних вјекова, родите, мајке горе, поклич бурни што ће, ко вјетар журни плиме горских пупова, развити снове наше што гордо пропупаше !“

Кумисмо: „Море, Море,

с хиљадама валова,

к'о с хиљадама успјењених уста, што клокте крај жалова,

и што чекају пуста,

прими, откликни поклич ког ће горе родити, ништећ тморе !