Srpski književni glasnik

Српски Књижевни ГЛАСНИК.

И с безброј шумних вала,

ко с безброј уста, право

кажи нам ђе крваво

пјенушећи к'о хала,

мутећи Море од жала до жала, утону топуз грдни

што с Урвине одбаци Марко срдни ! И с хиљаду таласа,

с хиљаду уста с којим ријеч снаге збориш кроз наше драге,

о, Море пуно јаса,

сакликћи нас и води

Обнови и Слободи !“

Кликтасмо : „Сунце, сунце,

ти јарки свједок буди

дјелима нашим новим и големим !“ Мољасмо ; и у груди,

к'о орлујске младунце

широким крилом и ћутањем нијемим, удесом испуњени, | прекрисмо снове будне.

Кумисмо; и све смјеле

жудње наше, ко вреле,

узвитлане и чудне

буктиње, огње разасуше жудне. Кликтасмо и на челу

свом осјетисмо сву тежину врелу вијенца побједнога.

И зацептасмо слуктећи у тами.

Ах, поносни и сами,

слушајућ сваки свога

срца куцање зорно,

чекасмо неуморно !

И тада, попут грдне

буктиње, сред даљине

букнуше свети Ђурђеви Стубови, разгонећ помрчине

к'о аждајине срдне !

(