Srpski književni glasnik

ОСВЕТНА КАНЦОНА. 109

из тјела Мајке Велике што живо зајаса и претрње !

Вај, и на Скадру црну,

куд Бојана подгриза стјење сиво соптећи јаростиво,

прошикља крв из дојке

млађане Гојковице!

Не поникосмо нице.

Већ жудне, на напојке,

као вучићи написмо се стојке младе крви и рујне!

И тада, попут мрачне и олујне морсте пијавичине ; што у ковитлац клиснув смртно врше,

„уз Дукађинске крше

назресмо из пучине ђе Марков топуз свети излази и пријети!

Зајасасмо; и стасмо.

Васкрсно дјело наше

згледасмо ђе ко сунце што изгријева над Морем буктијаше:

згледасмо, запјевасмо

побједну пјесан с равни и кршева! Стаде нам да отпјева

с валима и плимама

Море крај хриди сиви!

Ах, сви мртви, сви живи

„наши тог днева с нама

пјеваху иза петвјековног чама; пјеваху гробља хола |

Косовом широм, пјеваше и гола, језива Ћеле Кула;

док из вјекова тамних, страшан, смјео, велик к'о народ цјео

обновљен из расула,

Марков се сјен огромни

узнесе уз крш ломни!