Srpski književni glasnik

170 Српски КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

четовању и доживљајима гласовитога „сердара“ Јанка Татара. и шесторице његових четника немрчипушака. И никад се ту толико као тога јутра смијеха није разлијегало, откад овај људски пас памти.

НЕВЕСИЊСКИ.

У РАЖЕКУ БАЊЕ

— Биће, друже, буре. — Јест, капларе, биће јака бура. Добро ја познајем овај источни ветар. Биће јако немирна ноћ на мору. — Нека свети Јосиф заштити наше морнаре. Рибари су имали времена да се склоне. — Ипак погледајте: ено тамо, чини ми се, видим једро. — Није, то је промакло тичје крило. Од ветра се можеш заклонити иза стубића на бедему... Збогом, смена ће бити после два часа. Е Каплар оде, а стражар остаде на бедемчићу омање твр· ђаве, са свих страна окружене узљуљаним таласима. И збиља, бура се приближавала. Сунце се смиривало, ветар је постајао све јачи; запад је буктао у модрикастом · црвенилу, и у колико су се пламенови ширили по небу, у толико је морско плаветнило постајало све гушће и хладније. Овде-онде већ су његову тамну површину просецали бели. врхови таласа, и тада је изгледало као да се то тајанствена дубина океана, опака и бледа од дуго уздржавног гнева, труди да погледа напоље. И на небу настаде ужурбано комешање. Облаци, пружајући се као дугачка платна, летели су од истока на запад и тамо се један за другим разгоревали, као да их је оркан бацао у ждрело усијане пећи. Дах блиске непогоде већ се ширио над океаном. МА По тамним усколебаним таласима, баш као крило преплашене тице, промицало је једро. Одоцнели рибар, бежећи од буре, извесно се већ није надао да ће стићи на удаљену _ обалу и управио је своју барку ка тврђави. Удаљена обала одавно је потонула у таму водених млазова и сумраку блиског вечера. Море је хујало силно, не-