Srpski književni glasnik

М. 192 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

Ш На ОвчЕМ Пољу.

Крваво сунце одмиче на Запад Пољана пуста, дуга и дубока Почива мирно. Завршен је напад. И докле хвата поглед оштра ока. Тишина мртва при смирају дана Мир ко у порти горског самостана

А тамо: даље, пољаном и друмом, Лешине људске разбацане леже.

Сунце се гаси за заспалом шумом,

Сјај крвав баца на лешине свеже.

Ваздух мирише на крв с њиних рана —

Мир ко у порти горског самостана

Вече се спушта к'о џиновски паук Да свије земљу што је крви сита, Нит се чу узвик, нити један јаук, Само кроз сумрак црно јато хита, На крвав обед јато црних врана Мир к'о у порти горског самостана

Ноћ давно пала. Свод небесни звездан Покрива жртве и јунаке пале,

Преко њих пада заборава бездан, Једино звезде што за њима жале. Сутра већ биће гавранима храна Мир к'о у порти горског самостана.

Овче Поље.

СРНА -

Љубав према Отаџбини је прва љубав и последња љубав __ после љубави према Богу, то је ватра која се пали кад засветли 2 дан у којем наш поглед сја као небесни пламен, то је као. -4 дан крштења божанским капцима дечјих очију, као шум зоре.

ЕЈ а

4

"