Srpski književni glasnik

Из РАТА. 191

Целог је дана ту у влажној рупи; Ни капи воде, ни залогај хране, Часом се дигне, час се брзо скупи Душман га вреба са супротне стране.

Он руку стално на орозу држи, Држи и чека, али је не пали, Ко буде само за трен ока бржи, Душмана свог ће у опкоп да свали.

Стражари тако неко дуго доба Никога живог њих су двоје сами. У једном часу дигоше се обе —

Праснуше пуцњи у вечерњој тами.

И РУПА У 4

И један јекну и у ров се прући, Поглед се мути, крв из ране лину. Последња мис'о одведе га кући Матери, жени, младости и сину...

А други скочи к'о дивља мачка, Притрча борцу ког малочас смлати, Похлапно паде да рањеног пљачка Освету своју златом да позлати.

Пребира журно, сав се послу преда; Рањеник ћути, гњев му лице пали Чини се мртав, жмури, али гледа... И рука маче један покрет мали.

Нов пуцањ цикну. И пљачкаш се сруши, Ничице паде баш на жртву саму... И све се стиша, крв се само пуши,

А вече скрива њину страшну драму...

Кад свану јутро прохладно и свеже, "Мртвој се стражи нова смена јави Један крај другог укочени леже, Поглед им блуди у недовид плави.