Srpski književni glasnik

916 Српски Књижевни Гласник.

(бр. 5) од Г. Боривоја Јевтића. Г. Слијепчевић, после доброг. образложавања, тражи: реформу средњешколске наставе у правцу књижевне културе: усвајање јачег, распрострањенијег, лакшег, једноставнијег, „савршенијег источног дијалекта,“ чиме ће се учинити још један корак у напред ка народном јединству; примање логичне, француско енглеске интерпункције, којом се данас све више пише у Београду, у место немачке, граматичне интерпункције. — Г. Боривоје Јевтић даје добру карактеристику „Нових генерација,“ и овако излаже основно душевно расположење нове омладине: „Извесно да се данас међу српском омладином осећа друкчија живост _ него пре неколико година. Нова омладина има јаснија схватања, више одређене жеље и остварљивије идеале. Она их је конкретизовала, ако се тако може реће. Осећа се корисно_ таласање у њеним редовима ; она је одлучнија. Док је некада _ волела песме пропасти, расула и ништавила, она данас воли живот не ради живота, него ради идеја и дела којима га испуњава. Више жива, она се креће лагано, али стално, као __ сказаљка на једном вечитом сату. Она се спрема, васпитава, подиже, и ако све у мањим размерама. Она воли зрачне пер. __ спективе и искључиво живи за будућност. Што има у њој застрањивања, застоја, трзавица, то јој не може спречити пут, _ не може је уништити, и ако је, извесно, слаби. Само, тај свој живот она тежи сугестивно да пренесе и на шире народне масе; да буде од користи и стварно; да подигне дух који _ се успављује; да солидно испресеца и среди бразде куда ће 3 ићи. И да је освоји и препороди национална вера. Јер, по _ дубоким речима Карлајловим, вера је велика, животворна. А_ историја једног народа постаје плодна, уздиже душу, велика, чим тај народ верује.“

До пре неколико месеца, највећа бојазан је постојала за онај део нашег народа који је остао у Турској, у Старој . Србији и у Северо- Западној Маћедонији, где су Срби били систематски истребљивани и где смо били у опасности да као БХ. нација нестанемо. Данас, Срби у Угарској налазе се у најнепо- Зи вољнијим приликама; српски народ ту је разбацан по оазама, и две стотине године културног живота као да умарају расу. Иза