Srpski književni glasnik

| а. 5"

ТЕЉНА УБ А'В. 245

га у шали назва пјесником женских самостана и пучких учитељица. Једне мјесечне, љетне вечери шетасмо се пут Св. Јакова, прислушкујући шум мора и удишући мирис сухе траве, што нам га вјетар из високих вртова донашао. Дубоко под нама, са стране пута, баш у провалији, шумило је море, а ми идесмо између алоја са високим, чудним цвјетом, који чека да процвате сваке стоте године. Недалеко полегао Локрум, таман од шуме борова. а подаље њега на морској површини, проузрочено зракама и отсјевом мјесеца, као да се створило језерце жива сребра.

На крају нашег пута, окружен низом дудова, бијелио се на мјесечевом свијетлу пусти самостан. Растворени прозори, с гњилим, нахереним капцима, гледали чудно у нас, а кроз таман, растворен, портал, чињаше ми се, као да ће на овај час, изаћи дуга, црна поворка фратера, уз црну, туробну псалмодију.

У тој мисли иза угла пустог самостана запазих групу људи. Инстинктивно се скупих уз друга, а нека чудна језа

_ прође ме читавим тијелом. Ваљда ми се и придушен крик

измаче, јер се и пријатељ устави, и он некако изненађен, ваљпа највише мене ради. Тако смо час остали, кад разабрасмо двије жене и једног човјека.

Кад су нам се мало приближили, трнци ме прођоше: био је „он“, она и њезина сестра !

Пођоше тик нас. Она је пригнула главу, очито збуњена и, можда се, само нехотице, одалечила неколико од њега. А ја на себи оћутих побједнички поглед његов, премда га и не погледах. Ћутих како ми се он изругава, како ме исмијехава пред њом, па, кад смо већ били далеко од њих, вину ми се из срца крик узбијешњела себељубља.

Рекох све пријатељу. Он се препаде, па кад сврших, ваљда из страха, не рече ми ништа. Готово половицу пута не говорисмо ни ријечи, а кад дођосмо на мјесто растанка он се са великом журбом растаде од мене. Бојао ме се.

ж Сутрадан је сусрех. Сама ми се прва приближила и пружила ми руку с покликом: „Отјерах га!“ Била је сва ве-

_ села; само очи, оне бијаху увијек исто тужне.