Srpski književni glasnik

,

244 Српски КњижеЕВНИ ГЛАСНИК.

тета кад очекује дар што му га је отац донио. Сјећам се још нечеса из те пјесме, и то друге китице, која гласи:

Низ рамена ти шумом точи

млаз твојих л јепих златних власи, твоје су тако тужне очи,

да у њим луди емијех се гаси.

Кад сам свршио била је луда од весеља. „Дароваћете ми југ Хоћете ли“, запита — а ја је даровах без околишања.

~

Након неколико дана сам јој открио љубав. Заштог Мислио сам да сам се заљубио. А кому се није то догодило, кад баш ни мрвице љубави нема То може само да запази кад се од узрока те „љубави“ одалечио. Онда увиди како ју је тако заборавио, тако лако и без бола, да је првог дана потражио какву нову авантиру и смијао се сам себи и својој „љубави“. _ |

Она је без нећкања, застидјевши се, признала и дуго, дуго причала како је она првог пута, нетом се са мном упознала, оћутила, да није „он“ оно што је она мислила, да има још нешто више. „А ми тежимо к савршенијему“, рече смијући се.

И од те вечери почимље наша „љубав“.

У >

Прођоше неколики дани и доћука се о нашој љубави. „Он“ је био као луд. Гдјегод би ме видио, непрестано ме гледаше, тако да се већ прочу глас и о нашем двобоју. А мени је то све силно годило. Како је чудна сила себељубље! Ја се држах јунаком дана.

С њом нијесам могао нигдје говорити. Ако проти „њему“ бијаше њезин отац, проти мени бијаше све у кући. И псето њихово, кад сам једанпут испред њихових врата прошао, зарежа на мене. Кажу да оно режи на свакога, али тог часа

ја и у псету видјех неки израз противности његових го:

сподара.

Имао сам друга посве противне нарави него ли је моја, пјесника у чијим пјесмама цветаху непрестано љиљани, плављаху се небеса, царевала чистоћа и црвенио се стид. Неко

ЈИ ах век а

васса да даља а та а ој ас а дода с ољасо за. СА ке а