Srpski književni glasnik

«

Натко Нодило. 269

Како ли је то сасвим друкчије било код Натка Нодила као политичког новинара! Смисао за лијепу форму, то основно обиљежје романских мајстора, бијаше јако развијен у овог њиховог ђаха са источне обале Јадрана. Листајући прве годишњаке двојезичног Мажопаје, и читајући у њему неке Нодилове саставе, изгледао ми је очевидан мар и старање око језика и стила, мада му нашка фраза овдје-ондје још прилично рамље. На сваки начин, види се јасно да је уредник сваку ријеч на танке теразије мјерио и да је савјесно бдио над сваким потезом својега пера. Имајући на уму естетички темпераменат и велику научну спрему овог новинара од елите, свак мора увидјети како у овом случају Нодилов пријелаз са уредништва Народног Листа на катедру свеучилишта загребачког не бијаше никакав скок; то је била проста гтапа у дјеловању човјека који је и овдје назирао само згодан положај, изврсну прилику да корисно примијени еминентне особине свога племенитог ума и оно што је сматрао за „строгу дужност слободна човјека и грађанина“.

ж ж ж

Те изванредне одлике духа и карактера Нодилова запазило је оштро око хрватског историка Фрање Рачкога, који се подухвати да младог приморског професора изнесе на историјску катедру истом основаног загребачког университета. Ту је наш земљак тек могао да да пуну мјеру своје душевне агилности и своје научничке спреме. Што је Нодило био кроз мал те не тридесет година учитељевања свога, то знају најбоље његови ученици и они ријетки ширег образовања људи у нашем народу, који прате рад и читају издања Југославенске Академије. Овај еминентни човјек није, на том истакнутом положају, имао великих геста. Одан својој оми љеној струци, радио је као прави научник, не хајући за хвалу и одобравање множине. Осамљен са својим погледима, он је

"за најжешћег српско-хрватског народносног трвења настајао увијек да међу завађену омладину протурује идеју народног

јединства и братске слоге. „Увјерен да плима и осјека равнају тако морским дубинама, како и народним гомилама вели у једном есеју о Нодилу професора Јанко Кохарић чекао је стрпљиво да дође час оним идејама, оним начелима, за која се борио, и рад којих се бијаше боја оставио“.