Srpski književni glasnik

270 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

И тај час напоком дође. Године 1897, уједињнна хрватска и српска омладина издаје Народну Мисао, истичући међу својим политичко-народним постулатима оно за чим је душа Нодилова од вајкада чезнула. Јединство Срба и Хрвата бјеше, збиља, камен темељац његове политике. На упит омладине што ли мисли о новој ориентацији, он ће потпуно одобрити преокрет у младој генерацији и казати енергично: „Ви, нараштаји бољи од старијега, спор ето рјешавате племенитим надахнућем врелог срца. Мимо сићушне поводе препирци и свађи, прегосте да гајите љубав међусобну, а баш у тој љу: бави и лежи цијело ријешење.“ Србе и Хрвате, по његову схватању, може да дијели само вјера или јалова утакмица око умишљених хегемонија у прошлости. „Но ако вјера има да дијели — закључује Нодило — онда то равнало, негда уобичајено, за данашње народе не важи. Чини ли се диоба због историјске прошлости, онда би Хрвате и Србе требало ' меканом руком и дужним поштовањем пратити у музеј старина, на тихи и вјечни почитак“.

Ако је омладина, својим апелом на старију генерацију, од ове тражила санкцију за своје идеје и за свој рат; треба признати да она ту санкцију није могла чути из уста достојнијих и компетентнијих. Једно од Нодилових омиљених начела, и које му је често на уста навирало, бјеше начело да је наука позвана не само да освјетљује путове живота, већ да постојано стоји у његовој служби. Он је, према томе, био одлучно противан застарјелом погледу да се знаност отуђује од живота, и у друштвеном раду, на неки начин, дјелује за себе; он је, насупрот, имао амбицију да својим вршњацима и својим сународницима буде од користи. Стога се у згодном часу није ограничио на то, да својим ауторитетом подупре нову унитарну струју у хрватској и српској омладини, него је од тога часа и сам почео да узимље учешћа у јавном раду, примивши се предсједништва Друштва Хрватских Књижевника. Остало своје вријеме дијелио је између Универзе и Академије. „На Универзи отварао је ученицима својим далеке видике у повијест свјетску; тумачио запад класичног свијета и каос варварског ; у Академији ронио је у дубине митолошке, ускршавајући Словенима прастаро вјеровање или издајући повјесне споменике земље Далмације, завичаја свога. Знамои за глас његов о постанку папинске свјетовне власти; од:

» ма : Ж. Е