Srpski književni glasnik
274 Српски Књижевни ГЛАСНИК.
у опадању становништва огромног царства, у поромећеним државним финанцијама и — нарочито — у рђавој организацији римске војске и у новачењу најмљених Варвара. На тај начин овоме писцу наше крви пошло је за руком да раз: боритом индукцијом ријеши, или бар к новом ријешењу упути, једно заплетено питање, на којему су разном срећом своје снаге кушали ранији истириографи древног Рима, од Монтескјеа и Гибна до Мишлеа и Ферера.
ж
=
Из овог хитног прегледа Нодилова умног склопа, могао је читалац да увиди које су биле главне идеје што су гау животу руководиле, и у чем је била суштина његове док: трине. Да бисмо у том погледу још боље освијетлили пишчеву физиономију, додаћемо овдје још неколико значајних потеза узетих из разних Нодилових списа, нарочито из његових есеја објављених у Савременику.
Ако сви знаци не варају, Нодило је био далеко од тога да би с данашњим ултра-демократима дијелио наивну вјеру у неограничени напредак науке. Шта више, он је морао двоумити чак и о утјецају уопће науке на шире друштвене стихије. Развикана наука ХЈХ и ХХ вијека, којом се неки њезини представници толико хвастају, није јоште успјела да нам 0о6јасни тајну о зачетку живота, о тако званој „првој целули“, а живот је најпреча ствар за човјечанство, управо објекат ње: гове филозофије. Стога је он с једнаким неповјерењем предусретао и козмогоничне теорије Ернеста Хекела, „пророка недоказаног монизма“, и Ничеове испаде против хришћанске просвјете и хришћанског морала. По његову схватању, мо-
дерна цивилизација почива у главном „на етичком осјећању_
којим је кршћанска мисао свијет обдарила и обогатила“. Зато се у социјалном раду не смије да трпи ни робовање, према науци сјеверног пророка Заратустре, ни аморалност, или чак перверсност, по рецепту Оскара Вајлда. У опће је Нодило — сљедбеник платонске филозофије и етичких традиција грчко-латинске културе — зазирао од њемачког модернизма, а нарочито од њемачке метафизике и насртљивог њиховог
рационализма. Под нагомиланим формализмом њемачке науке_
не могаше да уочи њему тако омиљену „синтезу“. Његове
су симпатије, према томе, биле махом за земљу „езрш“-аи