Srpski književni glasnik

36 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

УСАМЉЕНИ ВРАБАЦ.

Са врха старе куле, усамљена птицо, одјекује пољем твоја песма, док не изумре дан, а хармонија влада овом долином.

Око тебе пролеће ваздухом сија и весели поља, а срце се разнежава посматрајући га. Ти чујеш блејање стада, мукање стоке; остале птице, задовољне, пролећу на све стране слободним небом, празнујући своје боље време: ти замишљен, у страни, све посматраш ; без другова, не летиш, не тиче те се веселост, не волиш покрет; певаш, и тако ти пролази најлепши део године и твога живота.

Авај, колико мој живот личи твоме! Смех и забаву, које је донело пролеће, и тебе, љубави, нераздвојна од мла. дости, — љути уздах прохујалих дана — ја не познајем, не знам како; шта више, ја готово бежим од њих далеко; | готово пустињак и стран своме родном месту проводим пролеће свога живота.

Овај дан, који ево пада пред вече, празнују у нашем месту. Ти чујеш кроз тишину звук звона, често зачујеш свирку која одјекује у даљини, од куће до куће. Сва обучена свечано, наша младеж излази из кућа и хода улицама; гледа и гледају је, срца пуна радости. Ја, усамљеник, изишав у овај забити крај поља, остављам за друго време сваку забаву иигру : асунце, које, залазећи за далеке брегове, после ведрога дана, ишчезава, рани ми поглед, управљен у сунчани ваздух и изгледа као да ми вели да нестаје блажене младости. Ти, усамљена птичица, дошавши вечеру живота, које ће пасти са звездама, задовољна својим животом, нећеш јадиковати ; јер свака ваша жеља плод је природе.

А ја — старости мрски праг не успем ли избећи — кад буду ове очи неме за туђе срце, и кад им свет буде празан, и сутрашњи дан досаднији и тужнији од данашњег, шта ћу ја мислити о тој жељи» Шта о овим мојим годинама > Шта о себи самоме Кајаћу се, авај! и често, али неутешан, осврнућу се натраг.

| Ђакомо ЛЕОПАРДИ. (Са талијанског превео М.Р.) у