Srpski književni glasnik

~

СТЕ Б-И. , 32

КО БеКЕ

Одморићеш се за навек, уморно тело моје. Нестаде последње обмане: мисао да сам вечит. Нестаде је. Осећам

_ добро, угашена је не само нада него и жеља других снова.

Одмори се за навек. Доста си куцало. Ништа није вредно твојих откуцаја, нити је земља достојна уздисаја. Горчина и досада живот, ништа друго: а свет је блато. Утишај се једном. Још један, последњи, тренуг очаја. Нашем роду суд: бина даде само да умремо. Презри природу, ружну силу, која, скривена, заповеда на општу штету, и неизмерну таштину свега.

4 Ђакомо ЛЕОПАРДИ. (Са талијанског превео М. Р.)

ДОСИТЕЈ ОБРАДОВИЋ И ПРЕДСТАВНИЦИ ЦРКВЕ. |

Два велика просветна радника, у почетку ХУШ века, на столици београдско-карловачких митрополита, два знаменита новатора и инициатора у културно-просветном животу Српскога Народа, Мојсеј Петровић и Вићентије Јовановић, доживели су од савременика својих најгрђе поруге за свој родољубиви рад у корист Цркве и Народа. Слепи ревнитељи старине прогласише обојицу чак издајицама вере и народа свога-унијатима, и стављаху грдне сметње њиховим напред. ним реформама у скроз запуштеном црквеном и скоро подивљалом народном животу. Два доцнија врло одлична рад. ника на црквено-просветном пољу народа нашег, ковиљски архимандрит Јован Рајић и горњо-карловачки владика Лукијан Мушицки, који су племенитим делима свога великог родољубља много задужили Цркву и Народ свој, препатили су такође без број невоља од савременика својих. Енс само како тужи ојађено срце Рајићево у натпису што га је он сам себи са: ставио за надгробни камен: „За труди же и подвиг воспријах чест проричу во отечествији својем, сирјеч: гоненије, озлобленије и онеправдаваније от правителствујушчих и лжибратији