Srpski književni glasnik

8 92 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

викну и Љубица. Осјетивши сузе у очима, узе са стола чашу воде, и пресавивши се преко прозора, запљусну се по лицу. Затим, отирући се марамом, сједе и опет поче:

— Отада се, кроз неколико мјесеци, састајали чешће. Заједно су били готово сваке вечери у разним друштвима, по кућама. Препирке се, додуше, понављале и опет, али не више са оном жестином и са оном оштрином... Неколико пута, кад је полазила сама, старајући се да други не опазе, пристајао је за њом и пратио је кући... М увијек је кушао да је што дуже задржи на улици и да се опет „као и оне ноћи“ разговори с њоме. Али се, сада, она бојала тога, измицала се. Чинило јој се као да још једнако осјећа топлину његових пољубаца на својим образима, као да је дах његов непопустљиво опија и надражује, а руке његове као да једнако стежу, обвијају, ломе... Осјећала је, знала је добро да се више не би могла бранити, пркосити му, дражити га, нити би_ могла одољети кад би и опет онако стао преда њу, зграбио је, ухватио... Пустила би се, клонула, малаксала... И мјесто да она њега скрха, да се освеши, он би скрхао и сломио њу, покорио је потпуно. .

— А тадаг..

Зар се не би могао подемјехнути и оставити јег... Не би могао, онако необуздан и дивљи, — ако је исшински не воли, а то јој никада јасно казао није, — пошто се насити и пошто види да ни она ништа друго дати не може него и остале, и оне најобичније дјевојке, презрети је чак и још, са пакосном хвалом, указивати читаву свијету на своје успјехе и на своју жртву 2... |

— Ни пошто !...

И кад је он, стојећи крај врата, прислоњен раменом уз канат, пружао руке и тражио, захтијевао, молио да још остане, да му се не измиче, она би га само лако штипнула за нос, нагла се, пошкакљила га својом косом по челу и хитно, брзо улазила у врата, сакривала се. Кашње је, са необичним задовољством, вирила кроз завјесе, посматрала како још стоји на улици. Стоји и блене, гледа у прозоре. И није се одмицала, није одлазила у постељу све дотле док напошљетку неби натурио шешир на очи и лагано, са обореном главом, кренуо низ улицу, и изгубио се у помрчини.

Кашње је, — и опет отворено не казујући воли ли је