Srpski književni glasnik

924 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

орући своју њиву, тешко и мучно, али са љубављу и разумевањем. Као вихор и олуја дошла је војска српских сељака на Арнаутлук. Око пуних кућа, које су напуштене биле пре сахат два, трчале су мачке, шуњали се пси, бежали чопори коња, блејале овце и рикала говеда и јата кокошију прелетала преко плотова. На путевима стајали су сломљена кола пуна ствари, на њивама у још свежим браздама плугови из којих се једва стигло испрегнути волове. То је била провала облака, вихор, гром из ведра неба у сред дана. Увече, када су таласи људи што су надирали са севера, после борби преко дана, застајали на брдима да дахну душом, огреју се и заложе хлебом, главу наслоне на камен како би сутра устали свежи да наставе орање, сејање, стварање нове српске државе, виђало се исто само мало друкчије. Десно и лево на брдима гореле су ватре, море огњева, море пламенова лизало је у небо, стубови пламенова лево и десно куд око допре. Ту где су били пламенови дотле је дошао вихор, ту је лежао српски сељак на тврдој земљи. Ту се одмарала војска српских сељака, а са њом се одмарала освета, наплата, божја казна непријатељу за сва недела, за све покоре што их је од њега подносило племе тога сељака кроз векове !

Са сељаком српским ишао је и његов во. Није вукао плуг, али је вукао топове; није вукао џакове семена, али је вукао муницију; није вукао дрљачу, али је вукао хлеб, мо-. стове, мотике, секире, болнице, рањенике. На све стране, у свима правцима турске царевине, ишао је сељак српски напред, пушком крчећи путове, а за њима његов во, вукући све. потребе рата. И Драч их је видео, и Призрен, и Битољ, и Кратово, и Косово, и Ћустендил, и Пловдив, и Једрене. Тамо негде далеко грмела је битка, ту је сељак српски газио преко воде до врата, трчао уз планине велике као Јастребац, киша је падала, ветар је шибао, а позади, у позадини, серпентинама планина, путевима проваљеним, у ветру и снегу, кроз маглу, путем уским, уз брдо, верале се стотине кола, газиле хиљаде волова са великим роговима, из Мораве, Мачве, Стига, отуда из мале Србијице. А на свима путовима било је исто. Пао је Битољ; испијен, блед, обрастао брадом, смрзнутих ногу одмарао се с пушком у логорима један сељак, али је други сељак већ вукао заробљену турску муницију у Велес. Гореле су мале ватре _