Srpski književni glasnik

И

ЕСТЕТИЧНА ПИСМА ИЗ РимМА. 929

улога: оно својим ријетким зеленилом кити класичне остатке водовода и оних разрованих гробних хумака, што тако рјечито говоре души која је кадра да их запиткује. У тим гробовима је сахрањена римска душа, остатци свију генерација које је стара Кота диаагата поступно рађала. Свеједно! Има часова кад је путниково око непримљиво и, тако рећи, сли: јепо за све што се у његовој мрежици огледа, те оно у најконкретнијим стварима назире само утваре које су спољашњи предмети, бог зна којим укрштајем мисли, нагло тргли из дријемежа у забитности душе. Успркос крилатој прози Шатобриановој, као што, уосталом, и упркос ремек-дјелима од Микеланђела, Рафаела и читаве елите див-умјетника који су се у Риму својим генијем прославили, изгледа као да ће моје мисли овога пута — и против моје воље — бити испуњене много више оним што је скровито и невидно, но оним што се види и, тако рећи, може да опипа руком.

Стигавши у Рим, и након ритуалне посјете Римскоме форуму, отишао сам пјешке до негдашњег љетниковца кнезова Боргеских, који је данас претворен у варошки парк и назван Уша Отбето 1. Отишао сам да се нагледам оних красних, стољетним храстовима осјенчених алеја, по којима смо некад, возећи се у колима, просипали толико младеначке обијести и толико безбрижног радовања што смо живи. Али сам ја, бојим се, пролазницима морао изгледати као неки чудак што се креће аутоматски, без воље и без циља, или какав мјесечар. Узрок је томе, госпођо, била ваша слика из „времена онаго“, која ми је пред маштом лебдила у тако живој представи, да је све остало на мојим очима губило цијену и, у неку руку, ишчезавало. И док је свијет мимо мене пролазио у веселим поворкама, ја сам непрестано гледао наше рођене силуете, како пролазе у колима и раздрагане погледе упиру у зелене висове Монта Марија, које је у тај мах озаривало сунце на смирају. Шврљајући тако насумце по оном чудном сплету вијугастих шетница, пут ме случајно изведе на нови камени мост који је римска опћина недавно озидала, да ово омиљено шеталиште приспоји са старом варошком променадом на Гинчу. Преваливши мост, допадох убрзо на терасу поврх пијаце „де! Роро1о“, на ону фамозну терасу с које странци најрадије посматрају римске „смираје“ и јединствени поглед на чаробну Варош (Пт),

59